Праскозорје

„Збир­ка при­по­ве­да­ка Пра­ско­зор­је отва­ра се при­чом За­блу­де­ла љу­бав, ко­ја ево­ци­ра оне нај­сна­жни­је, го­ру­ће им­пул­се из жи­во­та сту­ден­та Да­ни­ла и ње­го­ву го­то­во оп­се­сив­ну об­у­зе­тост пре­ма во­ље­ном би­ћу. У дру­гом де­лу исте при­че, ко­ја се ја­вља као те­мат­ски и си­ту­а­ци­о­ни рез, Ћу­ла­фић про­бле­ма­ти­зу­је ста­тус свог ју­на­ка и, гле чу­да, његово не­у­ме­ре­но пу­ше­ње и ра­зор­но деј­ство ни­ко­ти­на на ње­го­во здра­вље, али, да би при­чу учи­нио за­го­нет­ни­јом, аутор из­бе­га­ва не­ка ши­ра об­ја­шње­ња око узро­ка та­кве ни­ко­тин­ске ве­зе, у овом слу­ча­ју, рав­не љу­бав­ној.

Дру­га при­ча, Две ру­же, у ко­јој, ре­че­ни­ца глав­не ме­ди­цин­ске се­стре при­ли­ком ње­ног ула­ска у со­бу са па­ци­јен­ти­ма гла­си: ‘Но­ћас ће не­ко од вас би­ти тран­сплан­ти­ран’, не са­мо што је каф­ки­јан­ски стра­шна са­ма по се­би због не­из­ве­сног ис­хо­да опе­ра­тив­ног за­хва­та, већ је у сво­јој су­шти­ни сво­је­вр­стан на­бој број­них етич­ких пи­та­ња ве­за­них за тран­сплан­та­ци­ју ор­га­на. Ту се отва­ра и про­блем њи­хо­вог до­ни­ра­ња.

И та­ко ре­дом. Од при­по­вет­ке Ве­шти­це на Во­ждов­цу, Не­би­нар­ни пас, Срп­ски жи­го­ло (при­ча са пу­но де­та­ља из жи­во­та јед­ног уја­ка, срп­ског Дон Жу­а­на), при­ча На­го­ве­штај, за­тим Осен­че­на пе­сма, до прет­по­след­ње при­че Пра­ско­зор­је, по ко­јој збир­ка но­си на­слов, од­но­сно до по­след­ње Ни­шта но­во.

‘Шта ћу ако љу­ди не до­ђу’, пи­та се га­зда Сто­јан, на по­чет­ку при­по­вет­ке Пра­ско­зор­је, чи­ји је ду­ван са­зрео за бра­ње, док че­ка до­ла­зак над­ни­ча­ра, што ком­ши­ја, што љу­ди из окол­них се­ла. Они су до­шли зо­ром, Ср­би и Му­сли­ма­ни из под­ма­је­вич­ких се­ла и кад по­пи­ју ка­фу кре­ну­ће та­мо где се на­зи­ру по­ља ду­ва­на и где се ‘…ца­кле ка­пи ро­се ко­је се сли­ва­ју низ ду­ге ли­сто­ве, и чвр­сто др­же, из­ду­жу­ју­ћи се на по­ви­ну­тим вр­хо­ви­ма, док не пад­ну и не­ста­ну у ису­ше­ној, ис­пу­ца­лој зе­мљи’.

Ако смем, а што не бих смео, да на кра­ју овог тек­ста, у вла­сти­тој ус­хи­ће­но­сти над при­по­вет­ка­ма Ђор­ђа Ћу­ла­фи­ћа, ње­му са­мом до­де­лим ти­ту­лу на­шег књи­жев­ног Фе­ли­ни­ја, чи­ји ће се филм Пра­ско­зор­је, вр­те­ти ду­го и ду­го, све док не пре­ђе у ар­хи­ву, где се чу­ва­ју дра­го­це­ни при­зо­ри, се­квен­це и епи­зо­де, људ­ске ду­хов­но­сти, а све у име оних ко­ји не при­ста­ју на за­бо­рав да не би и они при­па­ли за­бо­ра­ву, ко су и шта су би­ли.

Ћу­ла­фић је на­пи­сао ве­о­ма вред­ну књи­гу све­до­че­ња, сво­је­вр­сни наш Амар­ко­рд, ко­ја се раз­ро­га­че­ним очи­ма чи­та и от­кри­ва је­дан свет ко­ји је про­шао или про­ла­зи, али се у сва­ком слу­ча­ју ста­па са овим на­шим тре­нут­ним.” (из рецензије Душка Новаковића)