Не тражим да знаш

„Радмила Стојковић Кнежевић све преводи на раван бајколиких образаца или митолошких алузија чинећи савременост вечном а појединачно општим…

Му­шка­рац и же­на, а они су глав­ни ак­те­ри ове лир­ске дра­ме са ми­зан­сце­ном и ре­кви­зи­ти­ма, ње­не афек­тив­не (чак и кад су пред­ста­вље­ни као бр­о­је­ви, ри­бе, сун­цо­кре­ти), ду­хо­ви­те и ша­ло­збиљ­не по­е­зи­је, на­след­ни­ци су оне игре већ опи­са­не у бај­ка­ма, са­мо што су да­ти у аури са­вре­ме­ног тре­нут­ка, али они се као Орфеј и Еури­ди­ка, тра­же, пр­о­на­ла­зе и гу­бе у овом све­ту, не у под­зем­ном…

Љу­бав је до­ми­нант­ни мо­тив ове књи­ге ко­ја је нео­бич­но кон­ци­пи­ра­на по уну­тра­шњој са­гла­сно­сти иако је жан­ров­ски ам­би­ва­лент­на…

Књига Не тражим да знаш Радмиле Стојковић Кнежевић је маштовита, духовита, разноврсна по обликовним поступцима, са мноштвом значењских аспеката…“ (Из рецензије Милице Јефтимијевић Лилић)