Kњигу чини избор чланака и есеја које је аутор објављивао током последњих десетак година. Тубић пише о схватању историје Ерика Хобсбаума, о Времену власти Добрице Ћосића, поетици Лешека Колаковског, мемоарским записима Михаила Марковића, филозофији Мартина Хајдегера и Карла Јасперса… Тубић разматра ирационалност у политичком размишљању, филозофима у свету политике, утопију и тоталитаризам, демократију и диктатуру, феномен досаде, милосрђе и „врлину“ лажи, етику и пословну политику, последице пада Берлинског зида, историју етичког учења и социјалне филозофије.
„Уколико историја није заснована на истинољубљу и томе не тежи, можда је боље да је и нема. […] Не сматрам да у историји треба тражити поуке, да историју треба претварати у аналогију доброг људског понашања. Али […] историја би требало да буде наше велико уживање. Историја би требало да буде сласт нашег духовног живота, требало би да нас испуни поносом што је имамо и да нас одведе у сфере где можемо да уживамо у људским творевинама… Јер сам видео да оно што у историји вреди, то је процес ослобађања човека. И да тим путем треба наставити.“ (Радован Самарџић)
Пивска сновиђења
Beograd nikad i sad
Џиварска црквена општина
Закоровљена огњишта
Јелена, мајка које нема
Пастирево
Губер кућу гради
Сава Владиславић-Рагузински у свом и нашем времену
Блиске даљине – Москва и Кијев
Похвала међу рекама
Studije o Blohu, Adornu i Markuzeu
Кобни дани и хор мртвих душа
Nepoznati gost
У времена кругу 