Kњигу чини избор чланака и есеја које је аутор објављивао током последњих десетак година. Тубић пише о схватању историје Ерика Хобсбаума, о Времену власти Добрице Ћосића, поетици Лешека Колаковског, мемоарским записима Михаила Марковића, филозофији Мартина Хајдегера и Карла Јасперса… Тубић разматра ирационалност у политичком размишљању, филозофима у свету политике, утопију и тоталитаризам, демократију и диктатуру, феномен досаде, милосрђе и „врлину“ лажи, етику и пословну политику, последице пада Берлинског зида, историју етичког учења и социјалне филозофије.
„Уколико историја није заснована на истинољубљу и томе не тежи, можда је боље да је и нема. […] Не сматрам да у историји треба тражити поуке, да историју треба претварати у аналогију доброг људског понашања. Али […] историја би требало да буде наше велико уживање. Историја би требало да буде сласт нашег духовног живота, требало би да нас испуни поносом што је имамо и да нас одведе у сфере где можемо да уживамо у људским творевинама… Јер сам видео да оно што у историји вреди, то је процес ослобађања човека. И да тим путем треба наставити.“ (Радован Самарџић)
Славно доба Херцеговине; Спомен-књига о Херцеговачком устанку 1875–1878.
Косово и Метохија – српска баштина
Košmari
Додир душа
Хашка подморница: дневничке белешке и размишљања хашког притвореника
Od podela do genocida – stradanje Srba u Slavoniji 1941–1945
Бела крила
Капије љубави
Сабрана дјела, Кратки романи 2
У времена кругу
Српска православна црква у Фочи
Време са укусом пралина 