Књига Милош Обилић у народној поезији и легенди садржи четрдесет текстуалних прилога – народних песама, предања и историјских сведочења о овој величанственој личности српске историје и легенде. У спомен на племениту храброст и јунаштво Милоша Обилића, у књизи је објављено и тридесетак илустрација истакнутих српских сликара.
Сведочанства о Косовском боју чувају помене Милошевог подвига. Животописац Константин Филозоф овако је описао догађај: „Међу војницима који су се борили, пред војском беше неко веома благородан, кога облагаше завидљивци своме господару и осумњичише као неверна. А овај да покаже верност, а уједно и храброст, нађе згодно време, устреми се ка самоме великом начелнику као да је побеглица, и њему пут отворише. А када је био близу, изненада појури и зари мач у тога самог гордога и страшнога самодршца. А ту и сам паде од њих.“
Прва вест о изванредном подвигу сачувана је у чувеном писму Фирентинске општине упућеном босанском краљу Твртку, непосредно после битке. Фирентинци јављају да је до њих стигао поуздан глас како се храбри витез, са својих дванаест другова, пробио кроз бојну вреву и у турском логору погубио султана Мурата. У писму се могу прочитати и ове речи: „Срећан над осталима је онај који вођу толике силе, јурнувши му мач у грло и скут, јуначки умори“.
Византијски хроничари из прве половине XV вeка, Францел, Халконкондил и Дука, пишу о догађајима и личностима у вези са Косовском битком. Халконкондил каже да је Милош био „високи племић“ и да је његов подвиг мотивисан слободном вољом чувеног јунака да једним, готово незамисливим, делом обезбеди себи вечну славу. Копљем се устремио на султана и „учинио најдивније дело које нам је познато, убио цара Мурата; а он сам погинуо је величанственом смрћу“.
Милош се жртвује за слободу, за идеју, за небеске, духовне вредности, опредељује се за Царство небеско. Највишу меру том опредјељењу дао је херојским чином, кад је, у борби против непријатеља, земаљски живот заменио за часну смрт. Достојанство живота одбранио подвигом достојним дивљења.