Љубавно пијанство

„За Ми­лу­на Ми­ша Лу­бар­ду мо­же се сло­бод­но ре­ћи да је сво­ју по­ет­ску на­рав по­све­тио од­го­не­та­њу же­не.

Ле­по­та ко­ју са­мо же­на до­но­си, ни­је упо­ре­ди­ва са не­ком дру­гом, пре све­га што је­ди­но она по­се­ду­је моћ пред ко­јом се ра­зум кла­ња. Лу­бар­да је и у пе­сма­ма ван ове књи­ге из­гра­дио сво­је име и по­ка­зао да је же­на уз­ви­ше­на ства­ра­лач­ка тач­ка ко­јој стре­ми.

Пе­сник ско­ро у свим при­ли­кама, као и у не­при­ли­ка­ма ко­је љу­бав иза­зи­ва, узи­ма ср­це за све­до­ка. Оно је ја­мац све­му, би­ло да се ра­ди о срећ­ном или не­срећ­ном тре­нут­ку. Тре­ну­так све од­лу­чу­је. То је ба­ру­та­на у ко­јој и ва­тра ста­ну­је.“ (Из поговора Слободана Ристовића)