Кад сазри тишина: октаве

„Песникиња разговара са месечином о постојању, дисању изнутра, опажају свега онога што је душу могло довести у такво стање и одвести у неслућене просторе. Свест да се постојало и да је то постојање протекло у томе да свет буде већи, богатији, лепши, биће утеха и оног тренутка када овоземаљски дах потпуно стане. О томе најубедљивије говори песма Подне на плажи у Херцег Новом, док је Поподневни дремеж сва на граници јаве и сна, практично без ичег материјалног у себи, једна од ретких у којој је целокупна хармонија нападнута тешким душевним стањима, тек да покажу да и она у целокупној борби за трептаје бића и те како имају своје место.

Збирка октава Кад сазри тишина једна је од књига које се не читају нити површно нити само једном. На први поглед, песникињина тежња да се огледа у овом метричком облику заслужује поштовање не само због идеје већ и због онога што је својим песмама успела да оствари. Ова збирка нема претензију да мења свет, иде иза граница ума, али је управо недостатак такве претензије њен квалитет. Оно што она треба да уради за нас, урадиће ненаметљиво, али утолико убедљивије. Ако вам некад буде тешко, загрлите је као пријатеља који је далеко. Прочитајте онда понеки стих, осетићете енергију која вам је у том тренутку потребна да видите да у вама није само црна рупа, већ постоји бар један прорез који јој неће дозволити да вас прогута.“ (из поговора Владице Радојевића)