Српска мајка неожаљена

Роман „Српска мајка неожаљена“ Небојше Рудана представља обимну историјско-политичку прозу усредсређену на личност генерала Милана Недића и поделе у српском народу током Другог светског рата. Радња је постављена у оквир последњих Недићевих дана, у фебруару 1946. године, док се он налази у рукама Озне и суочава са мајором Милорадом Милатовићем, али се кроз његова сећања, разговоре и бројне ретроспекције приповедање враћа у различите периоде његовог живота и, пре свега, у године немачке окупације Србије. У средишту романа налази се питање Недићеве историјске улоге: насупрот оптужби да је био издајник, квислинг и немачки сарадник, он своје прихватање власти у окупираној Србији тумачи као трагичан избор између два зла и покушај да се спрече масовне немачке одмазде, распарчавање Србије и биолошко уништење српског народа. Роман детаљно приказује његове односе са немачким окупационим властима, Димитријем Љотићем, Дражом Михаиловићем и равногорским покретом, као и сукоб са комунистичким покретом, а у ту историјску драму уводи и дубоко личну Недићеву трагедију – погибију сина јединца Душана, снахе и унуке у експлозији у Смедереву, после које он запада у стање готово потпуне душевне сломљености. Кроз бројне историјске личности, документе, говоре, новинске текстове и политичке расправе роман гради широку слику окупиране Србије као простора у којем се, поред борбе против окупатора, одвија и сурови грађански и идеолошки рат између Срба. Структура дела, које обухвата тринаест тематски насловљених целина, додатно наглашава постепено враћање из прошлости ка Недићевом коначном суочавању с победницима 1946. године.

У дубљем смислу, „Српска мајка неожаљена“ није само роман о Милану Недићу већ и роман о историјском памћењу, кривици, издаји, патриотизму и немогућности једноставне поделе прошлости на апсолутно добро и апсолутно зло. Аутор преиспитује начин на који победници обликују званичну слику историје и супротставља различите интерпретације истих догађаја, при чему је посебно наглашена трагика српских унутрашњих подела – недићеваца, равногораца и комуниста – чији припадници себе виде као борце за спас народа, а своје противнике као издајнике. Симболичко средиште романа јесте сама Србија као „мајка“, чији се синови међусобно сукобљавају док земља страда под окупацијом, репресалијама, грађанским ратом и идеолошким поделама. Завршница се враћа на 4. фебруар 1946. и Недићево последње сучељавање са Милатовићем: Недић одбија да прихвати квалификацију сопственог деловања као издаје и тврди да је његов основни циљ све време био биолошки опстанак народа, уз свест да ће лично платити цену свог избора. Тако роман Милана Недића представља као трагичну и контроверзну фигуру која себе види као жртву историјских околности и „жртвеног јарца“, док истовремено поставља шире питање о томе ко има право да суди прошлости и колико су историјске истине зависне од политичке победе, идеологије и колективног сећања. Наслов романа зато добија шире симболичко значење: „неожаљена“ мајка јесте Србија, оптерећена страдањем и сукобима сопствених синова, чије поделе не престају ни онда када се рат формално заврши.