Коб

„Милановићев доживљај кратке приче као детаља, преломног тренутка или не, обичног или судбоносног догађаја, па и магновења, близак је Албахаријевом виђењу битне карактеристике кратке приче која се огледа у способности да писац говори и о оном што није рекао, односно, да објашњава своју причу одузимајући речи из целине. Али, читаоци Милановићевих романа већ су спознали ту његову карактеристику редукованог исказа, у којем писац изоставља поједине речи, али их читаоци осећају и подразумевају. Нарочито у прва два тома петокњижја Искупљење.

Писац Милановић и иначе обожава кратке, преломљене и језгровите реченице. Њима више и медитативније говори. Ипак, елиптичност, недореченост, ескапизам, као и сажете реминисценције омогућују писцу да наслути и завидан емоционални и смисаони набој. Кратке приче дозвољавају писцу и критичкоиронијски став према појавама и догађајима из његовог окружења, или из неке друге ситуираности кроз визуру његовог родног „Цветопоља“, као што су: прељуба са девером („Повратак из рата“), прељуба са свекром („Син или брат“), случајност и сујеверје („Незавршена прича“) и карикатурални доживљај ратног и постратног периода („Допринос револуцији“).

Ипак, Милановићеве приче су више горке, иако одмерено иронично представљене. Мене као његовог верног читаоца радују и приче везане за ратове којима, иначе, обилујемо. На пример, приче: „У апсу“ и „Допринос револуцији“, којима Милановић доврхуњује своја искуства и емоције из таквих периода, које нису пречесто коришћене. Али јесу потребни епопеји Милановићевог родног краја, којем је одан и писмом и животом.“ (Из предговора Александра Б. Лаковића)