„Када проживи све слојеве који сачињавају архитектуру овог дела, читалац ће моћи да препозна и понешто од плазматичног претакања живота какво су мајсторски сликали мајстори модерне Пруст, Џојс или Селин. Радак опијумским заносом пресеца и повезује пасаже свога романа, али тако да сваки оставља за собом веркоровски траг и гради базилику метаморфоза.
Овај роман свакако не припада такозваној објективистичкој традицији. Његова идеја и његова структура имају додирну површину са светом чињеница које граде наш свет. Али, те чињенице немају своју заснованост изван имагинаријума који покреће пут заспалог ветра. Предраг Радак је пронашао ту линију која спаја светове и без којих бисмо били само једностране сенке од људи.“ (Из поговора Драгољуба Којчића)
Незаборав
Радомир из Миоковаца – роман о деди у тридесет три гледања
Месец у коси
Сабрана дјела, Корона – освета црне краљице
Žena u žrvnju
Дневник Леоне Југин
Сви Адамови гријеси
Учитељица
Праскозорје
Завичајни записи
Егзибициониста и други
Sama među ljudima
На пртинама старине
Како, Вуче, деца уче 