Политика, 15. 8. 2016.
Аутор: Зоран Хр. Радисављевић
Paтни дневник Холанђанке
Дневник Јени Лигтенберг, вођен на Палама од 1993. до 1995, објавио „Свет књиге“ из Београда
После Јохане Меркус, холандске принцезе која је због своје блиставе улоге у Херцеговачком устанку 1875. године ушла и у народну легенду (барјактар Бојана), још једна Холанђанка се на частан начин, као хероина, уписала у српску историју. Јени Лигтенберг, апотекарка из холандског места Херхуговард (код Амстердама), храбро је отишла 1993. у њој непознате Пале и провела близу три године у тамошњој ратној болници „Коран”.
Посветила се бризи о рањеницима, набављала лекове и санитетски материјал, предусретљиво преносила богато апотекарско искуство. Била је задивљена херојством, хуманошћу и етиком српских лекара. Помагала је колико је могла. Несебично и пожртвовано. Њу је болела патња српског народа, а још више лицемерност представника међународне заједнице који су манипулисали жртвама и слали у свет нетачну и извитоперену слику ратне стварности, ширећи мржњу према Србима.
Све време на Палама госпођа Лигтенберг је водила дневник, из дана у дан бележи запажања о људима и догађајима, о потресним призорима страдања и војника и цивила, о свему што је чинило сурову ратну свакодневицу. „Срби имају огромну снагу воље, мало или никако се не жале, добро се прилагођавају својој судбини и притом остају ведри” – стоји у једном дневничком запису. Књигу „Ратни дневник – Пале 1993-1995” са холандског је превео Владимир Постников, а за штампу приредио проф. др Мирко Шишић. Издавачи су београдски „Свет књиге”, Академија наука и умјетности Републике Српске из Бање Луке и Матична библиотека Источно Сарајево.
Захваљујући контактима са холандским припадницима мировних снага, долазила је до информација које је бележила у дневник, а које су често биле поверљиве и недоступне јавности. Дневнички записи о догађајима на сарајевским Маркалама, Сребреници, у Српској Крајини, завређују посебну пажњу јер су засновани на досад непознатим изворима представника међународне заједнице и њених организација у Босни. Илустративан је податак из белешке од 4. јула 1995. у којој се открива тајна информација о западњачком учешћу у пројектовању предстојећих догађаја у Сребреници.
Такође, док су западни медији били прекривени велом ћутања и игноранције када је уз учешће међународних снага NATO (RRF) почело бомбардовање српских болница (у Палама, Касиндолу, Блажују, Брчком), и кад ни српско обраћање генералном секретару Уједињених нација није имало ефекта, госпођа Лигтенберг, вођена осећањем за правду, жестоко критикује службенике мировних мисија и шаље оштра писма на многе међународне адресе. Записи Јени Лигтенберг поседују аутентичну документарну тежину и одишу искреношћу и јасним уверењем да су у грађанском рату 1992–1995. правда и праведност били на српској страни.
