Зашто не сме

„Жанр књижевности за децу и младе у овом тренутку веома је изазован, будући да након подугог затишја доживљава своју ренесансу. Уз то, увелико смо закорачили у нови миленијум, основне карактеристике жанра остају, али стилистику ваља прилагодити перцепцији савременог детета. Дете данас одраста у раскораку између успаванке, мита, бајке и басне, с једне стране, и роботизованог света и технолошке инстант-културе, с друге стране.

Књижевност за децу у том процесу има круцијалну улогу и у педагогији, психологији и социологији детињства, јер нам омогућава да у вртоглавом технолошком убрзању сачувамо емотивност као кључну компоненту развоја на путу ка самоактуализацији и стваралачком развоју личности.

Има овај жанр сопствени круг: писац – дело – дете, а нит која нас повезује јесте емоција и немогуће је добити ту повратну емоцију „дођи да кроз игру заједно откривамо свет“ ако дете није сигурно да свет разумете из његове перспективе овде и сада.

Истовремено, то је и огромна одговорност, деца су вам указала поверење. Као и у свакој игри, и интерактивност једне књиге својеврсна је експедиција, у којој деца могу да сусретну различите појмове, те из књига намењених читалачкој публици овог жанра деца не уче, него откривају значења речи. Осим поменутих основних стилских фигура, откриће покоју нову реч, граматичко правило, где-где писца или књижевног јунака и осетити атмосферу асоцијативности. Где-где ће и записати своју мисао, песму, причу, стилску фигуру, или можда осликати песму, у зависности од инспирације и узраста, јер књига је као игра са којом се расте, високо до сопствених снова. Зато на питање шта бих поручила деци, увек одговарам исто: Останите своји! Наши снови су с нама рођени, сами нас воде.“ (Ауторка)