Прича о трагедији ЈНА у Сарајеву 1992. године може се разумети као инвентар сведочења, које нам помаже да сагледамо нове димензије злочина. Миладин Петровић ствара вишеслојну причу о окрутности, незнању, идеолошкој лаковерности, погубној инерцији…
Из обиља документарног материјала, Петровић ствара аутентично мемоарско дело у коме образлаже неке кључне догађаје, као што су хапшење Алије Изетбеговића на Бутмиру или судбина колоне која је препуштена бандама Јуке Празине, Јусуфа Пушине и Јове Дивјака.
У делу приче која се односи на његову личну патњу, Петровић уноси скоро епску димензију, јер се као у народној песми у муслиманском ропству нашла и његова рођена сестра Славка. Пред бригом о њој, скоро да нестају личне муке и страхови, бол и понижење. Док с њега скидају одећу и чизме и ударају га чиме стигну, Миладин упорно поставља само једно питање: да ли неко зна где му је сестра…
Импулси и утисци
Здраво, како је на земљи
Рудо у Великом рату 1914–1918.
Срби у Мостару; расправе и огледи
Мала приношења
Сусрети и казивања
До мене је
Tёплый каменный лёд
Pregled shvatanja politike
Моји професори
Uvod u filozofiju 3. Problemi
Одлазак на острво Арт; Подстицаји, 1
Приче из Пиве
Завет љубави
Док неба буде
Поп Јовичина буна
Znam da nikad ne smem stati 