„…Сва догађања, све оно што ме окружује, стиже до мене у стиховима. Ја стихове не смишљам. Бележим само, на неки свој начин, поруке које долазе. Не успевам увек све да запишем. Нешто проструји, одлети неповратно. Можда неком другом песнику. Ако!
Није ми јасно шта жели да каже онај ко изјави да пише поезију за децу. Дружење са децом је дијалог. Деца виде много више него што већина одраслих претпоставља. Тачно, немају искуства. Шта ће им! Имају нешто моћније, истанчаније, нешто помоћу чега откривају право значење општег привида. Дакако само док им се то нешто, Богом дано, постепено не сатре утеривањем у постојеће, већ устаљене шеме. Али не успева то баш увек или бар не до краја. Неко се провуче. Срећом.“ (Олга Симеуновић)
Амерички девети круг – из живота словенских досељеника у Канади
Моћ умјетничке ријечи
Čuvam te Istanbule
Народ од песме већи
Епископија захумско-херцеговачка
Хаику записи
Starija poimanja politike 1. Antička shvatanja politike
O evoluciji jezika
Мала моја од Брчанске малте
Добрички цветови
Спартак. На атлетским стазама Сакула и Опова
Јутарња капија
Краљ Петар од рођења до смрти
Пољубне и погубне песме
Срицање облака
Почетак рата у Босни и Херцеговини – документи и догађаји
Глуха кућа
Касно је за реванш
Сунчани поздрав
Сувишни људи
Смрт, буђење
Путују речи
Бела крила 