„Иако се у својим причама Радивоје Вујовић бави једном малом социјалном групацијом херцеговачких колониста на Косову на простору села Мухаџер Бабуш и Српски Бабуш у околини Липљана, у судбинама његових јунака можемо да препознамо специфичности живота на Косову и Метохији у другој половини двадесетог века. Определивши се за иронијски елеменат живота и врцавост духа херцеговачког човека, Вујовић одлично осликава живот у најесенцијалнијем облику испољавања – смеху, често (или скоро по правилу) и на властити рачун. Посебна одредница целовитости и доказ квалитета налази се у начину на који Вујовић реалну топографију претвара у митски простор. О различитим судбинама, сликама косовског и херцеговачког завичаја, сеоским задругама, политичком и идеолошком кетманству, скривеним суштинама суживота са шиптарским становништвом говори неконвенционално и убедљиво, померајући средиште приповедачког интересовања у смеру неочекиваних ситуација или карактеролошких специфичности. Одлично познавање локалне лексике и наречја само појачава утисак и живописност исказа а иронична сенчења и фигуративно означавање ликова и ситуација, сетни шеретлуци и апсурдни тонови додатно стилизују дијалог и монолошке пишчеве закључке. Поготово ако придодамо томе да су се и Херцеговци као и сви други Срби налазили на разним и често супротстављеним странама у рату из чега су произилазиле разне комичне и трагичне ситуације у послератном периоду као у причи Добар дан куме дорате или у причи Старост је тешка, али чека, када чика Лазар каже: Па ви нисте нормални, ја сам уочи рата имао само двије стране и отишô у ону погрешну, бјежите ви од мене.
И на другим странама и у другим причама је прожимање историјског и индивидуалног укомпоновано успешно у наратив јер писац не жели да прихвати време непосредног искуства као градивни елеменат хијерархије есенцијалних животних вредности. Континуитет је оно што нас обавезује, он себе и своје јунаке пореди са славним прецима, Барјактаром Васиљем као родоначелником фамилијарног поноса и врлине али и са јунацима из других ратова (Партизанка Милена, Поморска академија…), желећи савременицима и потомцима да дочара обавезујућу комплексност породичног наслеђа. На тај начин жели да потенцира убедљивост људске индивидуалне димензије али исудбинску условљеност околностима и бројним породичним и колективним реминисценцијама.“ (из поговора Петра В. Арбутине)
Радомир из Миоковаца – роман о деди у тридесет три гледања
Ima tako ljudi
Кад порастем, бићу дрво
Земље и градови – дневник путовања
Сањалица
Пале у Одбрамбено-отаџбинском рату 1992–1995
Цица контејнерка
Bishop Strossmayer, a Croat, Greater Croat or Yugoslav
Са сунцем у очима
Бедем на Дрини. Горњодринско ратиште 1914–1915
Школе у држави Немањића
Латице једног цвијета
Sama među ljudima
Храст мајке родне
Како је почео рат у Босни и Херцеговини 1992.
Ћирило и Методије
Етнонационализација и геополитика. Изабрани радови
A Story About All of Us
Ратни сукоби на границама Републике Српске 1992.
У свету маште и снова
Život i poezija Mubere Pašić
Славно доба Херцеговине; Спомен-књига о Херцеговачком устанку 1875–1878. 