„Данило Капор преобликује усмену колективну причу у писани књижевни текст, у чијем је средишту, као и у претходним књигама, микротопоним Вукодо, испод легендарне планине Видуше, где су његови преци давно доселили. У свеукупној његовој приповедачкој матрици обухваћен је веома дуг временски период, од познате Сеобе Срба са Косова 1690. године до најновијег времена; људи и судбине у различитим царствима и друштвеним уређењима.
Реч је, пре свега, о далеким и ближим пишчевим прецима, у различитим ратним и мирнодопским временима; о борби да се опстане не само у различитим катаклизмама већ и на том посном, каменитом и безводном парчету херцеговачке земље. Где свега недостаје, али се надокнађује причом, а она изоштрава бистрину ума. Прича поседује етичку, васпитну и сазнајну димензију. У њој су садржани модели живота и животне фолозофије, међуљудских и породичних односа, односи између млађих и старијих, мушкараца и жена, ближњих и извањаца.“ (Из поговора др Мића Цвијетића)
Не тражим да знаш
Цица контејнерка
Причај бако још
На ручку са животом
У срцу споменар
Сабрана дјела, Разговор с Аџијом
Приче о истинама
Пасош за небо
Епископија захумско-херцеговачка
Касно је за реванш
На бесмртној вертикали српске ратне прошлости I–II
Elementi filozofske antropologije 3. Savremena shvatanja čoveka
Корона
Јутро на крају свијета / Morning at the End of the World
Izbegličke suze
Пријевор, одвајкада у окружењу природних лепота
Почело је са сновима
Захумље-Херцег 