Ја-Тара

Свим својим стваралачким бићем аутор је у простору свога стварног и духовног завичаја. Пишући поетско-прозну апотеозу завичајној реци, у којој је она персонализована, у којој доминира персонификовани говор Реке, аутор истовремено реконструише повест о људима, њиховим сновима и судбинама, понашањима и поступцима. Реч је о књизи која је и својевремена еколошка приповест. Аутор доводи у питање класичну филозофску премису по којој је човек мера свих ствари, па њој насупрот, дефинише: „Скупа са животињама и биљкама, земљом, водом, ваздухом и ватром, човјечанство је проистекло из повијести природе као један род међу милионима родова на дрвету живота. Сви ти родови не постоје због нас већ с нама, нису само наш околни свијет већ наш заједнички свијет“.