Бројаница

„Јед­на ста­ро­пер­сиј­ска из­ре­ка ка­же да су при­че сво­је­вр­стан украс го­во­ра. У мом слу­ча­ју, ова из­ре­ка би­ва још за­ни­мљи­ви­ја јер њен ехо до­ла­зи из при­по­ве­дач­ке ра­ди­о­ни­це пи­сца чи­ји рад пра­тим, а реч је о Ђор­ђу Ћу­ла­фи­ћу, ауто­ру де­се­так књи­га при­по­ве­дач­ке про­зе, али и де­це­ниј­ском вр­ло при­зна­том струч­ња­ку из ме­ди­цин­ских на­у­ка, по­себ­но за болести је­тре. Ње­гов дав­на­шњи ко­ле­га, чу­ве­ни Па­ра­цел­зус, ал­хе­ми­чар, ле­кар, астро­лог али и окул­ти­ста, ро­ђен у Швај­цар­ској (1493) твр­дио је да је ле­кар онај ко­ји зна оно што је не­ви­дљи­во, што је без­и­ме­но, што је без ма­те­ри­је, а уз то зна и ка­ко све то де­лу­је на чо­ве­ка.

При­по­ве­дач Ђор­ђе Ћу­ла­фић у сво­јој нај­но­ви­јој збирци при­по­ве­да­ка Бро­ја­ни­ца ухва­тио се уко­штац, да то што је не­ви­дљи­во и без­и­ме­но, име­ну­је и сход­но то­ме из­не­се на ви­де­ло да­на оби­љем ма­те­ри­јал­них чи­ње­ни­ца, из ко­јих се кроз њи­хо­во са­деј­ство и укр­шта­ње у ре­ал­ном све­ту об­ли­ку­ју Ћу­ла­фи­ће­ве при­по­вет­ке, свој­стве­не не­кој вр­сти при­по­ве­дач­ке ди­јаг­но­зе, ра­зу­мљи­ве за са­да­шње и бу­ду­ће по­кло­ни­ке про­зе. Ни­су то са­мо при­по­вет­ке ко­је се ди­рект­но и ин­ди­рект­но од­но­се на ле­кар­ску прак­су, у Бро­ја­ни­ци је ис­так­нут вр­ло ја­сно и не­по­бит­но цео је­дан ком­плет дру­штве­них ста­ња и окол­но­сти по­сле­р­ат­ног вре­ме­на бив­ше ју­го­сло­вен­ске за­јед­ни­це, с по­себ­ним ак­цен­том на Бо­сну и Хер­це­го­ви­ну, ода­кле пи­сац во­ди по­ре­кло.

А кад ка­же­мо ста­ње и окол­но­сти, ми­сли­мо, пре све­га, на јед­ну иде­о­ло­шку, кон­крет­ну ко­му­ни­стич­ку ма­три­цу вла­да­ња. У та­квој ат­мос­фе­ри Ћу­ла­фи­ће­ви ју­на­ци би­ва­ју су­о­че­ни са сво­јим жи­во­ти­ма до­ве­де­ним до ап­сур­да, да би их тај ап­сурд, због сво­јих ри­гид­них и иних по­сту­па­ка свео на би­ћа без ли­ца, по­кри­ве­них исто­вет­ним ма­ска­ма. Ме­ђу­тим, ти ње­го­ви ју­на­ци, чак и они из нај­бли­же пи­шче­ве око­ли­не, ипак, пру­жа­ју от­пор, не­сла­га­ње, чак и про­ти­вље­ње у искон­ској же­љи да по­ка­жу све­ту, оном ко­ји др­жи до ра­зу­ма, да њи­хо­ва гла­ва ни­је пра­зан ло­нац из ко­га је, због ру­па на ње­му, ис­цу­ре­ло све што је би­ло вред­но. На при­мер, де­тињ­ство, од­но­сно ра­дост ко­ја, по ре­чи­ма Иве Ан­дри­ћа, па­ра­фра­зи­рам, вре­ди и зна­чи ви­ше не­го чи­та­ви да­ни, ме­се­ци и го­ди­не на­шег жи­во­та про­ве­де­них у мут­ној игри сит­них и круп­них стра­сти и прох­те­ва.

Тај Ан­ри­ћев знак на свом при­по­ве­дач­ком пу­ту, Ђор­ђе Ћу­ла­фић је до­бро уочио, тран­спо­ну­ју­ћи га, у не­ко­ли­ко те­мат­ских пра­ва­ца кроз при­по­вет­ке, као што су, ре­ци­мо: Пи­смо Јо­зе­фу K., Kиш­обран, Бро­ја­ни­ца, Вот­ка или ко­њак, Не­ста­ли и дру­ге. Да­кле, реч је о при­по­вет­ка­ма ко­је, по ши­ри­ни и ду­би­ни ис­пи­са­ног, са­др­же све пре­ђа­шње од­ли­ке је­зич­ке и стил­ске рас­ко­ши, ина­че, има­нент­не Ђор­ђу Ћу­ла­фи­ћу, а де­лу­ју ти­хо и не­на­ме­тљи­во у од­но­су на оп­шти жа­гор да­на­шње књи­жев­не сце­не, ко­ји је че­сто не­сно­сан.” (из Поговора Душана Новаковића)