Станоје Станојевић
Станоје Станојевић (1874–1937), српски историчар, први српски енциклопедиста, члан Српске краљевске академије и редовни професор Београдског универзитета. У Новом Саду је завршио гимназију, а студије историје у Бечу, где је и докторирао 1896.
Усавршавао се у Немачкој, Русији и Турској. Током 1898. и 1899. ради у Руском археолошком институту у Цариграду, где је био и професор у српској гимназији. За до-цента српске историје на Великој школи у Београду изабран 1900. године, а када је Вели-ка школа прерасла у Београдски универзитет, 1905. изабран је за ванредног професора, а 1919. за редовног професора Народне историје.
Учествовао је у Балканским ратовима и био у штабу Дунавске дивизије I позива, а у Пр-вом светском рату у штабу Моравске дивизије I позива. После повлачења српске војске преко Албаније одлази у Петроград, где је изабран за професора универзитета на коме предаје два семестра. Од 1917. године држи предавања у Паризу на Сорбони, а 1918. на Универзитету у Лондону. Све време Првог светског рата Станојевић се активно залаже за српску ствар (у Нишу 1915. објављује свој спис „Шта хоће Србија?“). На Париској мировној конференцији учествује као члан Историјско-етнографске секције.
Написао је више дела из српске историје: „Византија и Срби“, 1906; „Историја српског народа, Историја српскога народа“, 1908; „Историја Босне и Херцеговине“, 1909; „Студије о српској дипломатици“, 1914–1935; „Свети Сава“, 1935. Уредио је велику „Народну енциклопедију Срба, Хрвата и Словенаца“ (1925).