У емисији „Јерусалим од злата“ радио „Светигоре“ од 10. маја 2020, Његово преосвештенство епископ Јован Ћулибрк и историчар др Милан Кољанин говорили су, између осталог, о личности и делу Јована Мирковића, који је за „Свет књиге“ објавио две значајне фотомонографије:
Доносимо кратке изводе говора двојице сабеседника:
Епископ Јован Ћулибрк:
„[Јован Мирковић] био је стуб Музеја жртава геноцида. И као уредник, и као издавач, а прије свега као историчар, оставио је за собом најтемељеније дјело које се бави проучавањем Јасеновца, из 2000. године. То је његова анализа свега до тада познатог и писаног о Јасеновцу [‘Објављени извори и литература о јасеновачким логорима’]. Он је послије тога наставио да прати продукцију о Јасеновцу и изгледа да је донекле то и завршио, тако да бисмо ускоро могли видјети наставак те књиге. Послије тога, он је, нарочито пред крај свога живота, који је био прекратак, објавио двије велике фотомонографије – једна се односи на страдање српског народа у Независној Држави Хрватској, а друга, више него двоструко већа, зове се ‘Страдање Српске православне цркве у Независној Држави Хрватској’. Те су двије фотомонографије темељ без кога се у будућности неће моћи проучавати ни страдање нашег народа ни других народа у Другом свјетском рату, а камоли да ће се моћи проучавати страдање у Јасеновцу и страдање Српске цркве уопште у Независној Држави Хрватској. Јован Мирковић је од оних ко је мукотрпно, сваког дана, тешко радио да дође до сваког података о Јасеновцу. Његове књиге су скоро апсолутно поуздане. Огроман дио рада Јована Мирковића је сушто злато“.
Др Милан Кољанин:
„[Мирковић] је био можда најистакнутији истраживач у том малом колективу [Музеја жртава геноцида]. Бавио се, између осталог, чисто музеолошким задацима – сређивање велике збирке фотографија, рад на бази података жртава рата, организовање округлих столова, научних скупова у Музеју жртава геноцида […], уређивао је зборнике радова са тих скупова. То је низ послова које би у неким другим установама радило неколико људи. Он је радио на више поља. Истовремено је прикупљао грађу за […] књиге које је касније објавио. У том последњем периоду свог живота, објавио је две веома важне књиге – једна од њих је о злочинима над Србима у НДХ, а друга је о страдању Српске православне цркве у НДХ. Он их је обе насловио фотомонографијама, међутим оне су много више од тога. Он је први који је систематизовао не само места, него и начине [убијања] и категорије оних који су се нашли на удару те геноцидне политике усташке државе током њеног постојања од 1941. до 1945. године. Он је дао цео низ фотографија којима је илустровао оно што је битно за разумевање.
Између осталог, на тим фотографијама се види да су егзекутори, дакле убице били чак мањим делом у униформама. То су они који су били у разним, рецимо, железничарским, цивилним оделима итд. То све говори о томе да су у тим масовним злочинима над Србима учествовали не само припадници разних оружаних формација усташке државе, него и бројни цивили. Та његова фотомонографија показује колики је значај сликовних историјских извора. Мирковић је извршио класификацију – где су вршени, над ким су вршени злочини. То је нешто што је изузетно драгоцено. Тако нешто није постојало до сада у нашој историографији. Друга књига, о страдању Српске православне цркве у НДХ, нешто је што је дуго очекивано и што је давно требало урадити у нашој историографији.
Ту имамо пред собом кратке историје свих црквених објеката који су уништени, биографије свештенослужитеља, пароха, наших владика. Он говори – тамо где су ти објекти били обновљени, и о њиховом новом страдању ‘90-их година. Јер ‘90 година, српски народ поново се нашао на удару политике уништења, а тада се на удару нашла и духовна баштина српског народа, пре свега сакрални објекти. О томе су писали и други истраживачи, али нигде то није скупљено на једном месту и нигде није могуће наћи тако сажете податаке о страдању објеката и свештеника који су служили у њима. То је изузетан допринос Јована Мирковића“.
