У златној смоли ћилибара

„Ше­ста књи­га пе­са­ма Оли­ве­ре Ше­ста­ков до­но­си нам ње­ну, са­да већ уве­ли­ко пре­по­знатљи­ву, по­е­ти­ку. Гра­ђе­ви­ну ко­ју је гра­ди­ла у претход­них пет књи­га по­ди­гла је на но­ви ни­во. И то ка­кав! У злат­ној смо­ли ћи­ли­ба­ра је сна­жна лири­ка, сен­зи­бил­на, ду­бо­ко­ е­мо­тив­на, али и ре­флексив­но про­ми­шља­ње о бив­ству, а у пр­вом ци­клу­су, по­себ­но о вас­ко­ли­кој тај­ни сми­сла пе­смо­ва­ња, гра­ди­на­ре­ња ре­чи… Пе­сни­ки­ња већ у уво­ду ове књи­ге об­ја­шња­ва чи­та­о­цу да је пе­сма са­мо мост из­ме­ђу њих, пру­же­не ру­ке пре­ко про­ва­ли­је раз­личи­то­сти. Док зи­да зи­до­ве од ре­чи пи­та се: Да ли пе­смом / као ве­слом / мо­гу да стиг­нем / до оба­ле?

Оли­ве­ри­ни сти­хо­ви су при­јем­чи­ви ши­рем чи­та­лач­ком кру­гу, јер пе­сни­ки­ња, пре све­га, де­ли нај­та­на­ни­је треп­та­је сво­је по­ет­ске ли­ре на сви­ма ра­зу­мљив на­чин, али ис­пу­ња­ва­ју­ћи нај­ви­ше књижев­не и естет­ске кри­те­ри­ју­ме. Са­мо они пра­ви, искон­ски пе­сни­ци зна­ју да на­пра­ве си­нер­ги­ју из­ме­ђу то дво­је, што је услов за оп­ште­при­хваће­ност не­чи­јег пе­сни­штва. Не­ма у Оли­ве­ри­ној по­е­зи­ји мно­го ис­тра­жи­ва­ња ни хер­ме­тич­но­сти ни по­ку­ша­ја да се до­ђе до не­ких но­вих пра­ва­ца и иза­ма, че­му су скло­ни мно­ги са­вре­ме­ни пе­сни­ци, а што за крај­њи ре­зул­тат до­но­си сла­бу чи­та­ност и уво­ђе­ње по­е­зи­је у не­ке ели­ти­стич­ке кру­го­ве. Пра­ва, искон­ска по­е­зи­ја, она ко­ју ства­ра Оли­ве­ра Ше­ста­ков се пи­ше, пре све­га, да би би­ла чи­та­на.” (Из рецензије Васе Радовановића)