Приче из Новог Травника

У пе­ри­о­ду од 1948. до 1953. го­ди­не пре­се­ље­но је из Ср­би­је у за­пад­не ре­пу­бли­ке мно­штво фа­бри­ка и ин­ду­стриј­ских по­го­на. С фа­бри­ка­ма су пре­се­ља­ва­ни и љу­ди, нај­бо­љи ка­дро­ви из Ср­би­је, струч­ња­ци – ин­жење­ри и мај­сто­ри, рад­ни­ци ква­ли­фи­ко­ва­ни за рад у ин­ду­стри­ји. Неизвесност је, посебно, пратила велики број Крагујевачана који су добили задатак да на про­стору да­на­шњег Но­вог Трав­ни­ка подигну војну фабрику. Фа­бри­ка је по­ди­за­на у ата­ру за­ба­че­ног бо­сан­ског се­ла, а љу­ди су сме­шта­ни у рад­нич­ке ба­ра­ке, где су радили и живели доста дуго, све док се временом нису по­диг­ле стам­бе­не згра­де за при­стој­ни­је ста­но­ва­ње и нор­ма­лан гра­ђан­ски жи­вот.

Си­мо Пур­гић ре­кон­стру­и­ше до­га­ђа­је ко­ји су пра­ти­ли ста­нов­ни­ке Но­вог Трав­ни­ка у од­ре­ђе­ним жи­вот­ним при­ли­ка­ма и окол­но­сти­ма, опи­су­је зби­ва­ња и осве­тља­ва ли­ко­ве, кон­крет­не ак­те­ре жи­во­та у гра­ду ко­ји се по­ди­зао, раз­ви­јао и од­ре­ђи­вао људ­ске суд­би­не. При­че су уте­ме­ље­не на фак­то­гра­фи­ји и до­ку­мен­тар­ном ма­те­ри­ја­лу, об­је­ди­њу­ју до­ку­мен­тар­ну и књи­жев­ну гра­ђу ко­ју је Пур­гић ли­те­рар­но тран­сфор­ми­сао и ства­ра­лач­ки осми­слио.