„Данило Капор преобликује усмену колективну причу у писани књижевни текст, у чијем је средишту, као и у претходним књигама, микротопоним Вукодо, испод легендарне планине Видуше, где су његови преци давно доселили. У свеукупној његовој приповедачкој матрици обухваћен је веома дуг временски период, од познате Сеобе Срба са Косова 1690. године до најновијег времена; људи и судбине у различитим царствима и друштвеним уређењима.
Реч је, пре свега, о далеким и ближим пишчевим прецима, у различитим ратним и мирнодопским временима; о борби да се опстане не само у различитим катаклизмама већ и на том посном, каменитом и безводном парчету херцеговачке земље. Где свега недостаје, али се надокнађује причом, а она изоштрава бистрину ума. Прича поседује етичку, васпитну и сазнајну димензију. У њој су садржани модели живота и животне фолозофије, међуљудских и породичних односа, односи између млађих и старијих, мушкараца и жена, ближњих и извањаца.“ (Из поговора др Мића Цвијетића)
Песме
Филип
Крваво љето у Љубињу 1941.
Вајар свјетлости
Књига о Дијани Будисављевић
Вилма
Kozja ćuprija
Професор Златоусти Алкион
Књига мудрости и глупости
Бела крила
Мирис фочанских ружа
Коштана врпца
Године учења
Само за љубав
Свакидашње приче
На усни кап меда
Правдине зоне сумрака
Одјеци Шурманачке јаме 