Губер кућу гради

„Да­ни­ло Ка­пор пре­о­бли­ку­је усме­ну ко­лек­тив­ну при­чу у пи­са­ни књи­же­вни текст, у чи­јем је сре­ди­шту, као и у прет­ход­ним књи­га­ма, ми­крото­по­ним Ву­ко­до, ис­под ле­ген­дар­не пла­ни­не Ви­ду­ше, где су ње­го­ви пре­ци дав­но до­се­ли­ли. У све­у­куп­ној ње­го­вој при­по­ве­дач­кој ма­три­ци об­у­хва­ћен је ве­о­ма дуг вре­мен­ски пе­ри­од, од по­зна­те Се­о­бе Ср­ба са Ко­со­ва 1690. го­ди­не до нај­но­ви­јег вре­ме­на; љу­ди и суд­би­не у раз­ли­чи­тим цар­стви­ма и дру­штве­ним уре­ђе­њи­ма.

Реч је, пре све­га, о да­ле­ким и бли­жим пи­шче­вим пре­ци­ма, у раз­ли­чи­тим рат­ним и мир­но­доп­ским вре­ме­ни­ма; о бор­би да се оп­ста­не не са­мо у раз­ли­чи­тим ка­та­кли­зма­ма већ и на том по­сном, ка­ме­ни­том и без­вод­ном пар­че­ту хер­це­го­вач­ке зе­мље. Где све­га не­до­ста­је, али се на­док­на­ђу­је при­чом, а она из­о­штра­ва би­стри­ну ума. При­ча по­се­ду­је етич­ку, вас­пит­ну и са­знај­ну ди­мен­зи­ју. У њој су са­др­жа­ни мо­де­ли жи­во­та и жи­вот­не фо­ло­зо­фи­је, ме­ђу­људ­ских и по­ро­дич­них од­но­са, од­но­си из­ме­ђу мла­ђих и ста­ри­јих, му­шка­ра­ца и же­на, бли­жњих и из­ва­ња­ца.“ (Из поговора др Мића Цвијетића)