Срицање облака

„Без ве­ли­ких опи­са, ди­гре­си­је, пси­хо­ло­ги­за­ци­је ли­ко­ва и раз­у­ђе­не еп­ске на­ра­ци­је, при­че Ра­дој­ке Бје­ли­вук Сто­ја­но­вић у нај­ве­ћем бро­ју при­ме­ра про­мо­ви­шу са­вре­ме­но при­по­ве­да­ње, са уче­ста­лом и на­гла­ше­ном по­зи­ци­јом на­ра­то­ра у пр­вом ли­цу јед­ни­не, ко­је омо­гу­ћа­ва и под­ра­зу­ме­ва на­из­ме­нич­но ис­ка­зи­ва­ње про­шлог (рат­ни пе­ри­од де­ве­де­се­тих го­ди­на), са­да­шњег и бу­ду­ћег вре­ме­на. На­ра­тив­ни ис­каз у ис­тој ме­ри об­је­ди­ња­ва лир­ско (по­ет­ски де­та­љи), еп­ско (при­по­вед­но) и драм­ско (пси­хо­ло­шко), чи­не­ћи на тај на­чин гу­сту и сло­же­ну струк­ту­ру са ко­јом се ре­ла­тив­но ла­ко ус­по­ста­вља ко­му­ни­ка­ци­ја.

Мо­де­ран при­по­ве­дач­ки по­сту­пак је, пре све­га, јед­на од основ­них ка­рак­те­ри­сти­ка про­зног пи­сма Ра­дој­ке Бје­ли­вук Сто­ја­но­вић за­сно­ва­ног на ре­а­ли­стич­ком (фак­то­граф­ском) и фан­та­зма­го­рич­ном (има­ги­нар­ном) кон­цеп­ту, што по­твр­ђу­је ве­ћи­на при­ча из сва три по­гла­вља. Иден­ти­фи­ку­ју­ћи се не­рет­ко са сво­јим пред­ме­ти­ма опи­си­ва­ња (Ше­шир, Ку­ћа, Ла­ти­нич­но Р код Бо­се), аутор­ка кроз драм­ску ин­то­на­ци­ју и пси­хо­ло­шку на­пе­тост про­јек­ту­је раз­ли­чи­та ста­ња ду­ха, рас­по­ло­же­ња и емо­ци­ја, ко­је су упр­кос све­му вр­ло по­зи­тив­не, етич­ки при­хва­тљи­ве и про­ми­шље­не у сва­ком дру­гом по­гле­ду.

При­мет­но је, та­ко­ђе, да Ра­дој­ка Бје­ли­вук Сто­ја­но­вић по­се­ду­је спе­ци­фи­чан стил из­ра­жа­ва­ња, ко­јим об­ра­ђу­је вла­сти­то ду­хов­но ста­ње и ха­би­тус би­ћа у скла­ду са за­ко­ни­ма при­ро­де и жи­вот­ног окру­же­ња. На­и­ме, са­же­тим сли­ка­ма на­ста­ле су мно­ге по­је­ди­но­сти и лир­ски де­та­љи, ко­ји са­жи­ма­ју раз­ли­чи­те за­ви­чај­не (БиХ, Кор­дун), али и дру­ге те­ме и ини­ци­ја­ци­је у ши­ро­ком спек­тру ин­тим­ног, уни­вер­зал­ног и исто­риј­ског дис­кур­са. Ка­ко би бли­же и ве­ро­до­стој­ни­је при­ка­за­ла од­ре­ђе­не те­ме и мо­ти­ве, аутор­ка у по­је­ди­ним при­ча­ма ста­вља фу­сно­те са об­ја­шње­њи­ма о ко­ме и о че­му се кон­крет­ни­је ра­ди. У ком­по­зи­ци­о­ном и мо­тив­ском по­гле­ду при­че су ва­ља­но и склад­но рас­по­ре­ђе­не, та­ко да се мо­гу чи­та­ти са истим ин­те­ре­со­ва­њем и па­жњом.“ (Из поговора Ми­лу­тина Ђу­рич­ко­вића)