Путописна читанка Миће Цвијетића о култури бројно најмањег словенског народа и везама са браћом на Балкану
Текст објављен у „Политици“, 26. 7. 2022.
У књижарским излозима појавила се нова књига књижевног историчара и песника др Миће Цвијетића „Од Лајпцига до Лужице”, чији садржај прецизније одређује поднаслов: „Лужички Срби у стварности и предању” (издавач је „Свет књиге”, Београд 2022). Иако жанровски одређена као путопис, књига више представља пресек културне и политичке историје Лужичких Срба него збир утисака о географским и другим лепотама крајева које насељава овај словенски народ, добрано проређен у великом немачком мору.
Лужички Срби су најмање бројан словенски народ. Једини су преживели остатак својих давних предака Полапских Словена. Сматра се да су из Закавказја, заједно с великом западнословенском скупином, на терен источних делова данашње Немачке доспели између четвртог и шестог века. У писаним изворима први пут се помињу у првој половини седмог столећа – најпре под именом Сурби, а потом као Сораби, Серби, Сорби или Венди.
![](https://www.svetknjige.net/wp-content/uploads/2022/09/Unti33tled-2-2-1024x670.jpg)
У својој дугој и мучној историји имали су разне иностране господаре. У Бизмарковој Немачкој и у Вајмарској републици положај им је био нешто повољнији, те су лакше очували своју словенску посебност. Најсуровије им је било под Хитлером, кад су им сва права била укинута, и све националне институције забрањене, чак и српско име. После Другог светског рата остали су да живе у Источној Немачкој. Узалуд су сањали своју државност, па и посебну административну јединицу. Данас у Лужици живи око 60 хиљада словенских душа, љубоморно чувајући језик и културу као најчвршћи национални бедем.
Свој занимљив путопис, у коме се вешто преплићу фактографски и фикционални елементи, Цвијетић с разлогом почиње у Лајпцигу који су, како пише, основале лужичкосрпске руке. У франачким хроникама овај град се први пут помиње 1015. године под словенским именом Липск, Липово, град липа Липовград. Словенско име ове насеобине утиснуто је и на књиге које су о њој писали или издавали многи српски ствараоци, понајпре Доситеј, Вук и Сима Милутиновић Сарајлија. Овај последњи стигао је у Лајпциг 1825. и задржао се у њему годину и по дана; прво је тамо објавио спев „Сербијанка”, а онда му је тврдо хајдучко срце (био је Карађорђев устаник) заиграло у сусрету са Терезом Албертином фон Јакоб, чувеном Талфијом, кћерком универзитетског професора из Халеа и Вуковом сарадницом. Она је Гетеу, чија је љубимица била, препоручивала Симине песме, али и бисере српског народног стваралаштва.
![](https://www.svetknjige.net/wp-content/uploads/2022/09/Vavilon-casopis-4-1024x829.jpg)
Из Цвијетићеве књиге види се како су Лужички Срби кроз историју често поглед усмеравали према браћи са истог родословног стабла насељеној на Балкану. Дивили су се херојству балканских Срба у ослободилачким ратовима, посебно оним против Турака. Многи су се добровољно прикључивали Србима у борбама за ослобођење; најпознатији међу њима је Павле Јуришић Стурм, овенчан ратном славом у Балканским и Првом светском рату. Овај легендарни војсковођа, родом из Доње Лужице, био је, у чину пуковника, први ађутант краља Петра Првог, а касније је добио чин генерала.
![](https://www.svetknjige.net/wp-content/uploads/2022/09/Serbski-dom-u-Budisinu.jpg)
Ова корисна путописно-историјска читанка садржи и детаљније сторије о везама српских и лужичкосрпских културних и националних установа кроз векове и данас, кад се књижевна и научна дела двају народа узајамно негују и преводе, налазећи у тој сарадњи снагу за опстанак на ветрометини историје, упркос свим искушењима.