Путописна читанка Миће Цвијетића о култури бројно најмањег словенског народа и везама са браћом на Балкану

Текст објављен у „Политици“, 26. 7. 2022.

У књижарским излозима појавила се нова књига књижевног историчара и песника др Миће Цвијетића „Од Лајпцига до Лужице”, чији садржај прецизније одређује поднаслов: „Лужички Срби у стварности и предању” (издавач је „Свет књиге”, Београд 2022). Иако жанровски одређена као путопис, књига више представља пресек културне и политичке историје Лужичких Срба него збир утисака о географским и другим лепотама крајева које насељава овај словенски народ, добрано проређен у великом немачком мору.

Лужички Срби су најмање бројан словенски народ. Једини су преживели остатак својих давних предака Полапских Словена. Сматра се да су из Закавказја, заједно с великом западнословенском скупином, на терен источних делова данашње Немачке доспели између четвртог и шестог века. У писаним изворима први пут се помињу у првој половини седмог столећа – најпре под именом Сурби, а потом као Сораби, Серби, Сорби или Венди.

У својој дугој и мучној историји имали су разне иностране господаре. У Бизмарковој Немачкој и у Вајмарској републици положај им је био нешто повољнији, те су лакше очували своју словенску посебност. Најсуровије им је било под Хитлером, кад су им сва права била укинута, и све националне институције забрањене, чак и српско име. После Другог светског рата остали су да живе у Источној Немачкој. Узалуд су сањали своју државност, па и посебну административну јединицу. Данас у Лужици живи око 60 хиљада словенских душа, љубоморно чувајући језик и културу као најчвршћи национални бедем.

Свој занимљив путопис, у коме се вешто преплићу фактографски и фикционални елементи, Цвијетић с разлогом почиње у Лајпцигу који су, како пише, основале лужичкосрпске руке. У франачким хроникама овај град се први пут помиње 1015. године под словенским именом Липск, Липово, град липа Липовград. Словенско име ове насеобине утиснуто је и на књиге које су о њој писали или издавали многи српски ствараоци, понајпре Доситеј, Вук и Сима Милутиновић Сарајлија. Овај последњи стигао је у Лајпциг 1825. и задржао се у њему годину и по дана; прво је тамо објавио спев „Сербијанка”, а онда му је тврдо хајдучко срце (био је Карађорђев устаник) заиграло у сусрету са Терезом Албертином фон Јакоб, чувеном Талфијом, кћерком универзитетског професора из Халеа и Вуковом сарадницом. Она је Гетеу, чија је љубимица била, препоручивала Симине песме, али и бисере српског народног стваралаштва.

Из Цвијетићеве књиге види се како су Лужички Срби кроз историју често поглед усмеравали према браћи са истог родословног стабла насељеној на Балкану. Дивили су се херојству балканских Срба у ослободилачким ратовима, посебно оним против Турака. Многи су се добровољно прикључивали Србима у борбама за ослобођење; најпознатији међу њима је Павле Јуришић Стурм, овенчан ратном славом у Балканским и Првом светском рату. Овај легендарни војсковођа, родом из Доње Лужице, био је, у чину пуковника, први ађутант краља Петра Првог, а касније је добио чин генерала.

Ова корисна путописно-историјска читанка садржи и детаљније сторије о везама српских и лужичкосрпских културних и националних установа кроз векове и данас, кад се књижевна и научна дела двају народа узајамно негују и преводе, налазећи у тој сарадњи снагу за опстанак на ветрометини историје, упркос свим искушењима.