Феномен Чековић

„Про­во­ка­ти­ван на­слов Фе­но­мен Че­ко­вић нам, већ и пре отва­ра­ња књи­ге, су­ге­ри­ше да ни­је реч о чо­ве­ку ‘ка­квих нај­ви­ше има’. Па шта је то рет­ко, нео­бич­но и чуд­но у лич­но­сти, у ка­рак­тер­ном скло­пу Јо­ва­на Че­ко­ви­ћа?

Ко га по­бо­ље по­зна­је, од­го­во­рио би на по­ста­вље­но пи­та­ње: а шта то ни­је! Од чи­ње­ни­це да је био осред­њи ђак и, ка­ко сам при­зна­де, не­рад­ник у мла­до­сти, до ско­ра­шњег, опет, ње­го­вог при­зна­ња: ‘Ја сам да­нас бо­гат чо­век’. А из­ме­ђу то­га дво­га је ви­ше од по­ла сто­ле­ћа кр­ца­то зби­ва­њи­ма, до­вољ­ним за не­чи­ја три жи­во­та. Шта се до­го­ди­ло у де­це­ни­ја­ма из­ме­ђу ‘не­рад­ног де­те­та’ и сте­че­ног бо­гат­ства? Кад скло­пи­те ко­ри­це ове књи­ге, за­чу­ди­ће вас што се бо­гат­ство ни­је стицaло ви­со­ком функ­ци­јом у стран­ци, ра­бо­том у ка­квој не­вла­ди­ној ор­га­ни­за­ци­ји до­бро фи­нан­си­ра­ној ‘од­не­ку­да’. На­про­тив, све је ствaрaно не­ве­ро­ват­ном ам­би­ци­јом, до­брим де­лом и ина­том пре­ма сва­ко­ме и све­му што се на­шло на пу­ту да са­пли­ће и оме­та. И нај­ва­жни­је – ра­дом. Сто­ти­не и сто­ти­не хи­ља­да ки­ло­ме­та­ра на точ­ко­ви­ма, си­гур­но мно­го ви­ше у ави­о­ну, са­ти и са­ти че­ка­ња у пре­двор­ју да до­ђе до ва­жних свет­ских лич­но­сти и – гле чу­да! – бр­зо по­ста­не њи­хов са­го­вор­ник ‘на рав­ној но­зи’.

У Че­ко­ви­ће­вом ка­рак­те­ру и де­ло­ва­њу, ван сва­ке сумње, има не­че­га што се до­ди­ру­је са аван­ту­ри­змом. Ту су би­ли че­сти ле­то­ви ‘с кра­ја на крај све­та’ не би ли до­шао до ка­квог по­сла, нај­пре за др­жав­ну, а по­том за сво­ју ком­па­ни­ју…

Че­ко­вић је фе­но­мен, пре све­га, по сво­јој енер­ги­ји пре­то­че­ној у не­пре­кид­но ства­ра­ла­штво. Чи­нио је то, и те ка­ко, и са ме­ста пр­вог чо­ве­ка Ју­го­им­пор­та, а и кад је – одан сво­јим прин­ци­пи­ма – са вр­ха пао на са­мо дно, кад је мо­рао све ис­по­чет­ка, по­зајм­љу­ју­ћи но­вац за ауто­бу­ску кар­ту; ам­би­ци­ја, су­је­та и инат га ни­су на­пу­шта­ли. Та­ко је, миц по миц, ‘отво­рио вра­та’ у Афри­ци, вра­тио се (не као Ју­го­им­порт, већ као Јо­мил) на Бли­ски ис­ток,  у Ко­шту­ни­ћи­ма ство­рио леп­ше и атрак­тив­ни­је ет­но­-се­ло ‘са при­сој­не стра­не бр­да’.“ (Из предговора уредника Бошка Ломовића)