Милован Крунић
Милован Крунић рођен је 1935. године у Јасену, код Требиња у Херцеговини. Основну школу и гимназију завршио је у Требињу, а Филолошки факултет – југословенска књижевност и српско-хрватски језик – у Београду. Радио као професор у Прњавору, Стоцу, Мостару, Београду. Члан Удружења књижевника БиХ (1974) и члан Удружења књижевника Србије (1992).
Објавио књиге поезије: „Панорама једног сна“, Сарајево, 1964; „Леотарски одјеци“, Мостар, 1965, „Травка из језика“, Мостар, 1968; „Ластово и ласте“, Сарајево, 1969; „Камени псалми“, Требиње, 1969; „Свјетлост и трава“, Мостар, 1985; „Црвени цвијет слободе“, Београд, 1987; „Лет у плавет“, Требиње, 1987; „Ход ватре“, Кикинда, 1990; „Ход смрти“, Горњи Милановац, 1994; „Вијенац несанице“, Београд, 1995; „Ватра, руке и смрт“, Београд 1995; „У пољу рже спућен коњ“, Београд, 1996; „Земљани бродоломац“, Београд, 1997; „Вук“, Београд, 1997; „Празна шака“, Београд, 1998; „Љуте ране“, Београд, 1999; „Гост из земље излазећег сунца“, Београд, 2004; „Поново вијенац несанице“, Београд, 2005; „Мајка“, Београд, 2006; „Сунце и камен“, Београд, 2007; „Жар на длану“, Београд, 2009.
У небо загледан
Ипак у небо погледам често
Радуј се
Мирис зрелог жита
Пасош за небо
На усни кап меда
Црнотравац
Žena u žrvnju
Љубави у доба короне
Име ми је љубав
Ловац
Хаику записи
У трагању за оцем
Пут према изгреву сунца
Љубав у малом граду
У царству вилиног коњица
Учитељица
Ходам по дуги
Егзибициониста и други
Doček
Сеоски адресар за мање упућене
Човек и време
Неурамљене слике с пута
Душа на длану
Троугао
Зашто ти ово говорим
Одлазак на острво Арт; Визије – Свет, 3
На удици
Иза високог зида
Срицање облака
Песник и песма
Црква сељачких јутрења
Љубавна писма прочитана после педесет година
Причај бако још
Важно је бити тужан
Ехо бескраја