Српске народне приче о животињама

приредила Татјана Ћосовић

„До­ти­ца­ји с бо­га­тим и мно­го­стру­ким ми­то­ло­шким све­том сва­ка­ко се очи­ту­ју у на­род­ним при­ча­ма о жи­во­ти­ња­ма. Те при­че не бли­ста­ју ле­по­том чу­де­сне на­род­не бај­ке, ис­пу­ње­не мно­штвом фан­та­стич­них мо­ти­ва и за­ми­шље­них би­ћа, али за­то отва­ра­ју вра­та по­себ­ном и на свој на­чин бли­ста­вом све­ту жи­во­тињ­ских од­но­са и си­ту­а­ци­ја. Ју­на­ци при­ча су жи­во­ти­ње, ди­вље и до­ма­ће, ко­је пред­ста­вља­ју ве­ран и не­по­гре­шив од­раз свих нас и свих на­ших ма­на и вр­ли­на.

И по­ред очи­глед­ног „не­ре­ал­ног“ еле­мен­та – жи­во­ти­ња ко­је го­во­ре и има­ју људ­ске осо­би­не, ствар­ност и чо­ве­ко­ва сва­ко­днев­ни­ца у пот­пу­но­сти од­ре­ђу­ју на­ра­тив­ни и са­др­жај­ни ток при­ча о жи­во­ти­ња­ма. У њи­ма не­ма мо­ра­ли­са­ња или але­го­риј­ског сми­сла, а ако га и има, он је мање важан. При­том се спо­ља­шњи, на­ив­ни оквир при­че че­сто на­до­гра­ђу­је ду­бљим, иро­ниј­ским или скеп­тич­ним зна­че­њем ко­је се по­не­кад гра­ни­чи са ап­сур­дом...“ (из предговора приређивача)

Преузмите садржај