Бранислав Нушић


Бранислав Нушић (1864–1938), српски писац романа, драма, прича и есеја, зачетник реторике у Србији, истакнути фотограф аматер, новинар и дипломата.

 

Нушић је рођен у Београду као Алкибијад Нуша у цинцарској породици Ђорђа и Љубице Нуше. Његов отац је био угледни трговац житом, али је убрзо после Нушићевог рођења изгубио богатство. Породица се преселила у Смедерево, где је Нушић провео детињство и похађао основну школу и прве две године гимназије. Преселио се у Београд, где је матурирао. Кад је напунио 18 година, законски је променио име у Бранислав Нушић. Дипломирао је на Правном факултету у Београду 1884. године.

 

Нушић се борио у Српско-бугарском рату 1885. године, који га је затекао на служењу редовног војног рока. Државну службу Нушић је добио 1889. године. Као званичник Министарства спољних послова, постављен је за писара конзулата у Битољу, где се и оженио 1893. године. На југу Србије и у Македонији провео је целу деценију. Његова последња служба у том периоду било је место вицеконзула у Приштини. Током службовања у Приштини био је сведок страдања српског становништва, што је описивао у својим писмима која су постала позната као „Писма конзула“.

 

Године 1900. Нушић је постављен за секретара Министарства просвете, а убрзо после тога постао је драматург Народног позоришта у Београду. Године 1904. постављен је за управника Српског народног позоришта у Новом Саду. Године 1905. напустио је ту функцију и преселио се у Београд, где се бавио новинарством. Осим под својим именом, писао је и под псеудонимом „Бен Акиба“.

 

Вратио се 1912. године у Битољ као државни службеник, а 1913. године основао је позориште у Скопљу, где је живео до 1915. Напустио је земљу с војском током Првог светског рата и боравио у Италији, Швајцарској и Француској до краја рата.

 

После рата, Нушић је постављен за првог управника Уметничког одсека министарства за просвету. На овој позицији је остао до 1923. године. После тога је постао управник Народног позоришта у Сарајеву, да би се 1927. године вратио у Београд. Изабран је за редовног члана Српске краљевске академије 10. фебруара 1933.

 

Књижевна дела: драме – Тако је морало бити, Јесења киша, Иза Божјих леђа, Пучина; комедије – Протекција, Свет, Пут око света, Госпођа министарка, Народни посланик, Мистер Долар, Ожалошћена породица, Покојник, Сумњиво лице, Др, Власт (недовршена), Ђоле Кермит (недовршена); романи –  Општинско дете, Хајдуци, Деветстопетнаеста; приповетке – Политички противник, Посмртно слово, Класа, Приповетке једног каплара; трагедије – Кнез Иво од Семберије, Хаџи-Лоја, Наход; расправе и уџбеници – Реторика; путописи – Косово, Опис земље и народа.


Књиге: