Анка Динић


Ан­ка Ди­нић ро­ђе­на је 1938. го­ди­не у Бе­о­гра­ду. За­вр­ши­ла је Де­се­ту бе­о­град­ску гим­на­зи­ју. Ди­пло­ми­ра­ла је на Шу­мар­ском фа­кул­те­ту – шу­мар­ски од­сек (1961). Од 1961. до мар­та 1962. ра­ди­ла у Ре­пу­блич­ком за­во­ду за за­шти­ту при­ро­де у Бе­о­гра­ду. У мар­ту 1962. по­ста­вље­на за аси­стен­та на Оде­ље­њу за фи­то­е­ко­ло­ги­ју на Би­о­ло­шком ин­сти­ту­ту у Бе­о­гра­ду (са­да­шњи Ин­сти­тут за би­о­ло­шка ис­тра­жи­ва­ња „Си­ни­ша Стан­ко­вић“).

 

Од­бра­ни­ла ма­ги­стар­ски рад под на­сло­вом Граб у шум­ским за­јед­ни­ца­ма Фру­шке го­ре на При­род­но-ма­те­ма­тич­ком фа­кул­те­ту у Бе­о­гра­ду (1968). Го­ди­не 1969. би­ла на спе­ци­ја­ли­за­ци­ји из обла­сти екс­пе­ри­мен­тал­не фи­то­це­но­ло­ги­је, у тра­ја­њу од 11 ме­се­ци, на Бо­та­нич­ком ин­сти­ту­ту Ко­ма­ров у Ле­њин­гра­ду. Док­тор­ску ди­сер­та­ци­ју под на­сло­вом Еко­ло­ги­ја и ва­ри­ја­би­ли­тет гра­ба и ње­го­во уче­шће у шум­ским за­јед­ни­ца­ма се­вер­не Ср­би­је од­бра­ни­ла на При­род­но-ма­те­ма­тич­ком фа­кул­те­ту у Бе­о­гра­ду (1974). У зва­ње на­уч­ног са­рад­ни­ка иза­бра­на 1974, ви­шег на­уч­ног са­рад­ни­ка 1978. и на­уч­ног са­вет­ни­ка 1986. Са гру­пом ауто­ра, до­бит­ник је Ок­то­бар­ске на­гра­де гра­да Бе­о­гра­да за ме­ди­цин­ске и би­о­ло­шке на­у­ке 1979. го­ди­не за књи­гу Биљ­не за­јед­ни­це и ста­ни­шта Ста­ре пла­ни­не, об­ја­вље­не као по­себ­но из­да­ње СА­НУ. Аутор је мо­но­гра­фи­је Екс­пе­ри­мен­тал­на фи­то­це­но­ло­ги­ја шум­ских еко­си­сте­ма Ср­би­је (Ма­ти­ца срп­ска, Но­ви Сад, 1994).

 

Са гру­пом ауто­ра об­ја­ви­ла је 2003. го­ди­не књи­гу Игор Ан­дре­је­вич Руд­ски – жи­вот и де­ло, у из­да­њу При­род­но-ма­те­ма­тич­ког фа­кул­те­та и Срп­ског би­о­ло­шког дру­штва „Сте­ван Ја­ко­вље­вић“ из Кра­гу­јевцa. Са Во­ји­сла­вом Ми­ши­ћем об­ја­ви­ла мо­но­гра­фи­ју Еко­ло­шка ди­фе­рен­ци­ја­ци­ја шум­ског др­ве­ћа у Ср­би­ји (Ма­ти­ца срп­ска, Но­ви Сад, 2004). Иза­бра­на је за стал­ног чла­на-са­рад­ни­ка Ма­ти­це срп­ске (1995). Члан је Од­бо­ра за фло­ру и ве­ге­та­ци­ју СА­НУ. Је­дан је од ауто­ра књи­ге Ве­ге­та­ци­ја Ср­би­је – шум­ске за­јед­ни­це 1 и 2 (СА­НУ, Бе­о­град, 1997. и 2006).

 

На­уч­ни рад и  по­све­ће­ност за­шти­ти при­ро­де Ан­ке Ди­нић на­гра­ђе­ни су дру­штве­ним при­зна­њи­ма, из­ме­ђу оста­лог и По­ве­љом за лич­ни до­при­нос у за­шти­ти и очу­ва­њу при­ро­де Ср­би­је (2018) ко­ју до­де­љу­је За­вод за за­шти­ту при­ро­де Ср­би­је у Бе­о­гра­ду.

 

Об­ја­ви­ла књи­гу крат­ких при­ча Ба­би­но уну­че (Бе­о­град 1996. и 1997), ро­ман Од­бе­гло вре­ме (Бе­о­град, 2016) и збир­ке пе­са­ма: Све је љу­бав ако во­лиш (Бе­о­град, 2014), Ла­бу­до­ва зве­зда (Бе­о­град, 2017), Ходам по дуги (Београд, 2020). Члан је Удру­же­ња пи­са­ца „По­е­та“, Клу­ба пи­са­ца „Чу­ка­ри­ца“, Књи­жев­ног дру­штва Ра­ко­ви­ца, Књи­жев­не за­јед­ни­це Ју­го­сла­ви­је, Дру­штва „Др Са­ша Бо­жо­вић“, „Ра­де и при­ја­те­љи“ и Дру­штва књи­жев­ни­ка Бе­о­гра­да.


Књиге: