Радослав Милошевић
Радослав Милошевић (Васиљев) рођен је 12. 5. 1944. године у Брестицама код Билеће. Доктор је математичких наука. Живи у Требињу, а ради на Филозофском факултету Универзитета у Источном Сарајеву.
Пише и објављује поезију од ране младости. Заступљен је у више антологија и зборника, а песме је објављивао у многим часописима. Неколико пута је учествовао на Међународним сусретима писаца. Поезија му је превођена на више страних језика. Члан је Удружења књижевника Републике Српске, Србије и Црне Горе.
Објавио је самосталне збирке песама:
Над понором (1973),
Украдено сунце (1986),
La speranza del vento (1983),
Клетва наде (1985),
Дио нашег лица – хаику – (1989),
Близина црне рупе (1993),
Зелени Десило (1993),
Небо зове (1996),
Над безданом (2001),
Нада вјетра (2005).
Објавио је пет књига о Јовану Дучићу:
Земаљско и небеско Јована Дучића (2001),
Епска рапсодија о Јовану Дучићу (2002),
Дучићев пут (2003),
Требињска химера (2005),
Карикатуре Јована Дучића (2010).
Добио је песничку награду Аврамов штап за лирско-епски спев „Зелени Десило“ од Удружења књижевника Српске – Подружница Требиње и Друштва српских писаца Црне Горе.
Књиге: